Ri­jet­ko se mo­gao sre­sti čo­vjek ko­ji se ci­je­log ži­vo­ta ni­je mi­je­njao, ko­ji se dr­žao svo­je ro­ken­rol pri­če. Iako je već bio pre­va­lio še­zde­set i ne­ku, Bo­ris Aran­đe­lo­vić je zra­čio mla­da­lač­kim du­hom, uvi­jek bio ras­po­lo­žen...
Pr­va stvar za ko­ju se za­in­te­re­so­vao u ži­vo­tu bi­la je mu­zi­ka, ali je pri­je i po­sli­je nje ra­dio sva­ka­kve po­slo­ve. Sa dva­de­set go­di­na, 1969. go­di­ne, oti­šao je u Austra­li­ju. Vra­tio se na­kon če­ti­ri go­di­ne. Ta­mo je upo­znao mno­ge ben­do­ve. Da bi uži­vao u kon­cer­tu gru­pe Leed Zep­pe­lin (kao ve­ći­na nas ne­ka­da), pre­va­lio je sko­ro hi­lja­du mi­lja. U Austra­li­ji je ra­dio i u rud­ni­ku. Iako ro­ker u du­ši, ra­da se ni­ka­da ni­je klo­nio, bio je i bra­var, ra­dio na naft­nim plat­for­ma­ma usred mo­ra. Po­sled­njih tri­de­se­tak go­di­na ži­vio je na re­la­ci­ji Ho­lan­di­ja–Sr­bi­ja. Dru­žio se sa mu­zi­ča­ri­ma, pje­sni­ci­ma. Išao na sni­ma­nje al­bu­ma, na svir­ke, ali se ni­je ba­vio mu­zi­kom jer je ta­mo kon­ku­ren­ci­ja ve­li­ka, ogrom­no tr­ži­šte, ali je do nje­ga te­ško do­ći.
Pri­je dru­gog po­vrat­ka u Smak, go­vo­rio mi je: „Ni­sam mo­gao sa še­zde­set go­di­na ta­mo da pra­vim kar­je­ru. Ka­ri­je­ru mu­zi­ča­ra imam ov­dje u Sr­bi­ji, i to je to. Na­ši mu­zi­ča­ri ko­ji odu na­po­lje ima­ju ve­li­ki pro­blem. Pla­še se da ra­de obič­ne po­slo­ve. Mno­gim svjet­skim pje­vač­kim zvi­je­zda­ma bio sam pra­te­ći (bek) vo­kal i ni­je me sra­mo­ta. Za­što, pa za­to što su to ve­li­či­ne ko­je tra­ju. Kod nas na­kon ne­ko­li­ko al­bu­ma mno­ge gru­pe pre­sta­ju da ra­de, što mi ni­ka­ko ni­je ja­sno. Mno­gi front­me­ni su me zva­li, ali ja kao i Dra­gan Je­lić, ni­sam htio da osta­vim sma­kov­ce, uvi­jek sam se na­dao da će­mo opet po­če­ti kao ne­ka­da...”
Sre­di­nom 1973. go­di­ne Bo­ris Aran­đe­lo­vić se vra­ća iz Austra­li­je. Vo­zio je „tri­jum­fa” i imao du­gač­ku pla­vu ko­su kao Ro­be­rt Plant, pje­vač Ce­pe­li­na. Go­vo­ri­li su da iz­gle­da kao zvi­je­zda. Je­dan nje­gov ro­đak dru­žio se sa eki­pom Sma­ka ko­ja je ta­da još te­zga­ri­la. Uslov, da bi bio pri­mljen u le­gen­dar­nu gru­pu, bio je da ot­pje­va pje­smu Di Parpl „Child in ti­me” (Dje­čak u vre­me­nu). Pje­sma se pje­va u ja­ko vi­so­kim re­gi­stri­ma, a Bo­ris je za­da­tak iz­vr­šio bez mu­ke. Bi­lo je ja­sno da će on bi­ti nji­hov no­vi pje­vač.
Ko­god tvr­di da ra­spon gla­sa mo­že da se pro­ši­ri taj ni­je u pra­vu. Ono što ti Bog da, to ti je sve. Glas mo­žeš da vje­žbaš i uvje­žba­vaš u smi­slu da du­go pje­vaš, a da ne pro­muk­neš. Mo­že da se vje­žba i či­sto­ća gla­sa. Ra­spon je Bož­ji dar i ne­ko ga ima, a ne­ko ne­ma. Te­ško je na­bro­ja­ti sve pje­va­če ko­ji su mu bi­li uzo­ri. Za Bo­ri­sa je pro­šlo vri­je­me, vri­je­me ka­da se ro­ken­rol svi­rao u či­ta­voj on­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji, i bio da­le­ko naj­bo­lji van en­gle­skog go­vor­nog pod­ruč­ja, bi­lo vri­je­me iskre­no­sti i emo­ci­ja. Vri­je­me kad su se lju­di dru­ži­li, kad su sma­kov­ci svi­ra­li i pri­pa­da­li hi­pi po­kre­tu. Gru­pa Smak je bi­la i pred­gru­pa Di Par­plu na kon­cer­tu na be­o­grad­skom saj­mu. Uspo­me­ne su svje­že iako je pro­šlo mno­go go­di­na.
Uvi­jek je bio pun hva­le za Ra­do­mi­ra Mi­ha­i­lo­vi­ća Toč­ka, jed­nog od naj­bo­ljih gi­ta­ri­sta na svi­je­tu. Za nje­ga je Bo­ris go­vo­rio da je ne­vje­ro­va­tan gi­ta­ri­sta i autor, i da uvi­jek u gla­vi ima pe­de­se­tak pje­sa­ma, za ko­je se ne zna ko­ja je od ko­je bo­lja, ali vje­ro­vat­no ni one ni­kad ne­će bi­ti sni­mlje­ne.
Na za­pa­du se ve­li­ki ben­do­vi oku­plja­ju jed­nom go­di­šnje ra­di kon­ce­ra­ta, ne vi­dim raz­lo­ga za­što i Smak to ne bi ura­dio za­rad Bo­ri­sa, iz­van­red­nog vo­ka­la, vi­so­kih, ni­skih i sred­njih la­ga, ukra­sa ko­je je sam stva­rao, da­ju­ći Smak gru­pi, po­red osta­lih, iz­van­re­dan to­na­li­tet i har­mo­ni­ju.
Hva­la Bo­ri­se, na blu­zu ko­ji si nam div­no pje­vao.V. La­za­re­vić